Cipele za ples

“Kako su lijepe”, čežnjivo ih je gledala, stojeći ispred trgovine obuće.
Milica je bila mlada, lijepa djevojka od samo 17 godina. Radila je kod gospođe Mire, brinući o kućanstvu. Majka joj je bila kuharica u toj kući, a onda je dovela i Milicu.
Kad god bi išla u kupovinu namirnica, Milica bi zastala ispred izloga i gledala u predivne cipele za ples, iako je znala da ih ne može kupiti. Jako je voljela plesati i u njihovom mjestu, petkom navečer, imali su ples u školi. Odlazila je ponekad s prijateljicom gledati, ali bilo ju je sram plesati u starim, probušenim cipelama. 
Prekoputa trgovine obuće bila je mesnica. Mesar je imao sina Milana od 18 godina koji je radio s njim. Poslužujući kupce, često je gledao kroz izlog kad će Milica naići. Ona mu se jako sviđala, ali nije imao hrabrosti prići joj. Njegov najbolji prijatelj je odlazio u kuću Milicine prijateljice Sofije. Milan ga je zamolio da se malo raspita o Milici. I tako je od prijatelja doznao da Milica ponekad ode na ples, ali samo gleda. 
Danima je pratio što Milica radi ispred izloga. Jednom je ušao u trgovinu upitati prodavača, zna li on što ta djevojka gleda. Prodavač mu reče za cipele. Kaže da je svraćala i raspitivala se koliko koštaju, čak ih je i probala, ali nema novca da ih kupi.
Sljedećeg dana, kad ju je vidio ispred izloga, istrčao je iz trgovine i uputio se k njoj. 
“Dobar dan, gospođice! Upravo su mi javili da je gospođa Mira naručila meso, pa sam upakirao i evo, možete ga ponijeti.” Govorio je brzo, bojeći se da ne napravi neku glupost.
“Ali, nisu mi rekli da trebam i meso kupiti.” Zbunjeno će Milica.
“Zaboravili su Vam reći, zato su i zvali.” Nasmijao se, sad malo sigurniji u sebe.
“U redu, hvala” reče ona i nastavi prema kući.
Sreli su se još par puta, kao slučajno na ulici.
Milan je imao neku svoju ušteđevinu. Prebrojao je i shvatio da ima dovoljno za one cipele. Odmah ujutro, čim je trgovina bila otvorena, otišao ih je kupiti.
Prodavač se nasmijao i prijateljski ga potapšao po ramenu.
Milica je i tog dana, kao i obično, došla do izloga. Iznenadila se kad je vidjela da cipela nema. Tužnog lica, spustivši glavu, okrenula se da krene kući, kad je ispred nje stao Milan držeći u ruci kutiju upakiranu u ukrasni papir.
Stidljivo joj je pružio kutiju.
“Ovo je za tebe”
Pogledala ga je zbunjena i polako je počela otvarati kutiju.
Samo što nije vrisnula kad je vidjela cipele. A on, gledajući je blago pognute glave, tiho je izustio:
“Hoćeš li sa mnom na ples?”
Nasmiješila se i potvrdno kimnula glavom.

Autor: Sanja Trninić

 Izvor: https://www.facebook.com/sanjinocose/

25